MAGIJA   BEOGRADA

Ja sam čovek.
Neznani junak, heroj svakodnevice.
Ja sam lice iz autobusa, slučajni pogled u gužvi.
Ja sam krvavi žulj na izbrazdanom dlanu i bora čestog osmeha na obrazu, kraj usne.
Ja sam sumorno dno svake ispijene flaše i smešak iza čaše uzdignute u slavlje.
Ja sam svaki opušak na prašnjavom betonu i svaka jutarnja kafa, što miriše u zoru.
Ja sam ruka zaronjena međ’ jagode na tezgi.
Ja sam kišni mantil, što kroz metež stremi napred.
Ja čekam u parkovima, ja pričam, slušam, gledam.
Moj je glas što se u pesmi u sitne sate ori. Na crno-beloj slici groba, moj je prazan pogled.
Ja sam čovek svakog dana, Pobednik u borbi.
Ja sam svaka ispričana priča svoga grada i svaka njegova laž, svaka prećutana tajna.
Ja sam arterija Beograda i krv što njome struji.
Ja sam život svoga grada, ja sam ovaj grad!
Bez mene grad je ništa – arhitektonska kulisa za igru praznih sena, arhiv mrtvih reči i besmislenih dela.
Ja sam vatra što pali svetla belog grada, ja sam istorija cela.
Mir i rat, blagodet i glad, slava i očaj – čije su to igre? Čiji je život-rulet ako nije moj?
A ti, budno oko željno istorije, znanja, odlaziš u muzej i šta srećeš tamo?
Beživotna tela iza uglancanog stakla. Predmete bez pulsa, prizore bez glasa.
Skamenjenu prošlost zavezanog grla, što ne ume da ispriča šta, zašto i kada.
Bez životnosti moje, sve u vodu pada.
Ja sam čovek – ja sam život!
Ja sam temelj grada.
Mene gledaj, sa mnom pričaj, meni pitanja zadaj!
Mene razumi, da sebe bolje shvataš! Sa mnom se upoznaj da istoriju saznaš!